Јесу ли ови људи свесни колико су учинили за западну цивилизацију?
“По повратку из Смиљана задржао сам се један дан у Загребу. У Пешти ме је дочекала депутација Срба из Београда с молбом да дођем у Србију. Жудим да видим Београд и Србију, стару домовину моих предака.
По предању које се сачувало у породици Тесле су дошли у Лику из Западне Србије, из једног села иза Златибора, одакле су пре двесто година побегли испред турске одмазде, која је уследила након повреде породичне части од стране бега на чијем су поседу живели Тесле (тада су се звали Драгићи, или Драговићи). По предању њихово бекство из старог завичаја и досељавање најпре на Кордун, у подручје Тушиловића, уследило је након овог догашаја: санџачки бег, коме је припадало и њихово село, повремено је обилазио свој вилајет. Посету селу бег је најављивао да би пријем био припремљен по феудалном обичају: простирање ћилима под његове ноге када сјахује с коња, богата гозба, преноћиште, уручивање дарова бегу.
Све мушке главе на челу с домаћином морале су бити ту и поклонити му се. Бег наређује домаћину: - За ноћ мени твоја ћерка, а мојој пратњи твоје снаје, жене твојих синова. Како домаћин није могао отрпети ову увреду, хитро извади кубуру и уби бега, а њега бегова пратња. Онда скоче његови синови и побију пратњу.
После тога Драговићи су знали да им ту више нема опстанка па крену низ Дрину, преко Саве у Аустрију, а одатле на Кордун, где ће узети ново име. Презиме Тесла добили су, према предању, по томе што је већина његових чланова имала широке зубе који су личили на теслу, којом се дуби дрво за разне потребе. Касније се та особина код њих изгубила.
Нема тог предела на земљи којег бих радије видео. Позив ме је толико узбудио да сам пред тим људима почео да муцам, што ми се никад није десило.
Први јуни. Вече. Западни прозори града обасјани залазећим сунцем. Према Паризу и Лондону - мали град. Безмерно сам узбуђен. Као да ће се нешто одсудно десити. Воз стаје. Узимам ствари и силазим на перон. Перон пун света. Стотине људи се успиње на прсте у правцу воза који је тек пристигао. Помисних да је возом дошла нека краљевска личност, или се нешто друго изузетно десило. Не. Они најближи трче према мени и поздрављају ме: Тесла! Тесла! Тесла! Добро нам дошао! Добро дошао!
Збуњен сам. Засипају ме цвећем. Пружам им руке. Љубим се с некима. Неки покушавају да ме пољубе, или дотакну. Стисли су ме са свих страна и носе ме. Веома сам узбуђен. То су моји Срби, моја древна крв, мој народ, онај његов део који је преживео црне векове у турским оковима, и опстао, што не би ни један други, сачувавши свој физички и духовни идентитет, борећи се вековеима овде на капији Европе према Азији и за себе, и за Европу.
Јесу ли ови људи свесни колико су учинили за западну цивилизацију? Да ли је та цивилизација свесна колико дугује овим људима који тешку муку муче да се некако искобељају из сиромаштва у коме их је држала отоманска империја?
Из књиге: „Господар муња“ - Радован Ждрале
Нема коментара:
Постави коментар