NAJVEĆE DOSTIGNUĆE ČOVEKA
Nikola Tesla (6. Jul 1930. New York Times)
Kada se dete rodi, njegova čula dolaze u kontakt sa spoljnim svetom. Talasi zvuka, toplote i svetlosti udaraju na njegovo slabo telo, njegova osetljiva nervna vlakna podrhtavaju, mišići se poslušno skupljaju i opuštaju: jedan udisaj, izdisaj i tim činom čudesna mala mašina, neshvatljivo delikatne i složene konstrukcije, kakve nema na svetu, biva ukopčana u mehanizam Svemira.
Mala mašina radi i raste, obavlja sve složenije operacije, postaje osetljiva na sve tananije uticaje i najzad se u potpuno razvijenom biću – Čoveku – ispoljava jedna nerazumljiva, neobjašnjiva i nesavladiva želja: da imitira prirodu, da stvara, da sam radi takva čuda koja opaža oko sebe.
Nadahnut tim zadatkom on istražuje, otkriva i pronalazi, projektuje i gradi, i obogaćuje spomenicima lepote, veličine i strahopoštovanja Zvezdu na kojoj se rodio.
On silazi u utrobu Zemljine kugle da iznese njeno skriveno blago i da za svoju potrebu oslobodi njene ogromne zarobljene energije. On osvaja tamne dubine okeana i plavetne oblasti neba. On prodire u najdublja skrovišta i šupljine građe molekula i otkriva svom pogledu beskonačno udaljene svetove. On potčinjava i stavlja u svoju službu divlju, razornu varnicu Prometeja, titanske snage vodopada, vetra i plime. On pokorava grmljavinom praćenu munju Jupitera i poništava vreme i prostor. On i samo veliko Sunce čini svojim poslušnim i vrednim robom. Njegova snaga i moć su takvi da nebesa odjekuju i cela Zemlja se trese od samog zvuka njegovog glasa.
Šta budućnost krije za ovo čudno biće, rođeno u jednom dahu, od tkiva koje je uništivo a ipak besmrtno, sa njegovim zastrašujućim i božanskim moćima? Kakvu će magičnu stvar on na kraju iskovati? Šta će biti njegov najveći čin, njegovo krunsko dostignuće?
Nekad davno saznao je da sve što je opipljivo potiče od jedne primarne materije, neshvatljivo tanane, koja ispunjava ceo Svemir – od Akaše ili svetlosnog etera – na koju deluje životvorna Prana ili kreativna sila, koja uvodi u egzistenciju, u beskrajnim ciklusima, sve stvari i pojave.
Od primarne materije, stavljene u beskrajno vrtloženje ogromne brzine, nastaje gruba materija; kada sila oslabi kretanje se zaustavlja i materija iščezava, vraćajući se u oblik primarne supstance.
Može li Čovek da ovlada tim najgrandioznijim procesom, koji od svih prirodnih procesa pobuđuje najveće strahopoštovanje? Može li on da podjarmi neiscrpne energije prirode tako da one sve svoje funkcije vrše pod njegovom komandom, i još više od toga – može li on da toliko usavrši svoj način upravljanja da one stupaju u dejstvo jednostavno snagom njegove volje?
Ako bi on to mogao, imao bi gotovo neograničenu i natprirodnu moć. Na njegovu komandu, sa samo neznatnim naporom od njegove strane, stari svetovi bi nestajali a novi bi, po njegovoj zamisli, stupali u postojanje. On bi mogao da učvrsti, materijalizuje i sačuva nestvarne oblike svoje mašte, iščezavajuće vizije svojih snova. Mogao bi da izrazi sve što je stvorio svojim umom, u bilo kojoj razmeri, u čvrstom i neuništivom obliku. Mogao bi da menja veličinu ove planete, da upravlja njenim promenama godišnjih doba, da je vodi kroz dubine svemira po bilo kojoj putanji koju izabere. Mogao bi da izaziva sudare planeta i da stvara svoja Sunca i Zvezde, svoju toplotu i svetlost. Mogao bi da začinje i razvija život u svim njegovim beskonačnim oblicima.
Stvaranje i uništavanje materijalne supstance, njeno udruživanje u oblike po svojoj želji, to bi bila vrhunska manifestacija čovekovog razuma, njegov najpotpuniji trijumf nad fizičkim svetom, njegovo krunsko dostignuće koje bi ga stavilo uz bok njegovog Tvorca i ispunilo njegovu konačnu sudbinu.
Нема коментара:
Постави коментар