Mark Tven i Nikola Tesla
…Juče me posetio Tven. Dugo nije bio. Piše "Toma Sojera". Pročitao je članak u "Njujork Tajmsu" o zemljotresu pa dojurio.
- Ne čini li ti se, Nik, da ponead preteruješ - reče Mark.-Sada sam već zabrinut za ono što ti se može desiti. Kada se svet razjari, može gadne stvari da učini.
- I ja se toga pribojavam. Medjutim, nemam izbora. Ne mišlis valjda da ću prestat da se bavim istraživanjima iz straha po život!? Zar bi ti prestao da pišes knjigu koja može da te usmrti? Baš takvu bi napisao, zar ne?
- Razumem te, ali zašto bar malo ne prigušis tu tutnjavu, ta sablasna svetla, iznenadne prekide struje? To njih već dugo, s razlogom, nervira i plaši. I na kraju usledi zemljotres!
- Nije trebalo da dodje do toga. Nisam, dodjavola, znao da smo na pesku… Neće se ponoviti.Više neću vršiti takva ispitivanja. Ovim eksperimentom moja teorija o mehaničkim vibracijama je potvrdjena. Moglo bi to, Mark, biti zasebna oblast, telegeodinamika, s velikim mogućnostima primene, čak i u svrhu lečenja ljudi.
Uvek duhoviti Tven primeti:
- Zatreseš planetu i - ljudi zdravi, je li?
- Mikrozemljotres u našem telu, to može biti lekovito, to naše telo dovodi iz stanja bolesti u zdravo stanje.
- Tvoje ideje su uvek krajnje neočekivane.
- Meni su vrlo logicne.
- E, baš bih voleo da čujem kako to misliš da primeniš.
- Predlazem ti da odmah to iskušas.
- Zbilja mi to predlažes?
- Molim te, stani na to postolje pored mog malog Džina.
- Je li to onaj što je izazvao zemljotres?
- Da. Ali sada je postavljen na gumeni podmetač, pa se vibracije neće prenositi dalje.
- Dobro, da stanem, pod garancijom da me ne kaniš ubiti.
Uključih oscilator. Moj prijatelj odmah reagova na oscilacije. Na njegovom pitomom licu pojavi se zadovoljstvo kakvo sam i očekivao.
- Pa, ovo je divan izum!… Ovo rekao bih, daje snagu i obnavlja život!…Neverovatno kako se divno osećam! Onaj umrtvljeni i poremećeni život kao da se probudio, ili prezdravio u meni. Čudesno! Osecam se kao da imam sto godina manje! Pa ti si, čoveče…
Mark je uživao, a ja sam pazio na vreme, da divota ne potraje duže nego što treba.
- A sad je dosta. Biće bolje da sidješ.
- Aaa, nikako! Reče on. - Ja prosto uživam do ushićenja! Ni silom me odavde ne bi mogao skinuti. Ni motkom oterati - smejao se, srećan kao dete, što sam i očekivao od čoveka apsolutne detinjavosti, što posebno volim kod njega. Morao sam jos jedanput da ga opomenem:
- Ne šali se, vec sidji dok nije dockan.
- Neće me valjda ubiti na kraju?
- Ne, ali ti se može desiti nesto drugo.
- Ne slušam te! Ostacu ovde dok se sit ne nauživam. Čuj, ti još ne znaš kakvo si divno sredstvo izmislio da okrepiš umorno čovečanstvo.
- Molim te da sada vec sidješ!
- Razbudila se u meni neverovatna snaga tela. Kao da sam se oslobodio nekog teškog tereta, neke mučne nemoći i slabosti, koja mi nije dozvoljavala da živim punim životom…
- Ali, molim te sidji već!
- Neću, meni je sve divnije.
- Bio sam nemoćan da išta učinim.
- Ništa više da nisi uradio, ovo bi ti urezalo ime u istoriju čovečanstva.
Ja se nasmejah:
- Za koji trenutak nećes tako misliti - rekoh, puštajuci da o ishodu ogleda odluci Mali Džin, kao što je to uradio i samnom prvi put, i sa mojim laborantima. Okrenuh se svome poslu a njega ostavih na postolju, da i dalje uživa. Glasno je ispuštao zvuke zadovoljstva. A onda se iznenada ućuta. Okrenuh se, jer sam znao šta se zbiva: videh kako se ujeda za donju usnu, ukruti se i naglo sidje s postolja.
- Brzo, brzo! Gde je?…Gde je? -mucao je prelećući pogledom po prostoriji ne bi li ugledao vrata koja je tražio.
- Pravo, pa ona mala vrata u uglu -rekoh pokazujući mu pravac.
Tven je, stežući se, ukočenih kolena, uplašenog lica i nakostrešenih brkova, kao mačak koji je pojeo nešto što ga je proteralo, odmicao prema tim vratima, misleći, verovatno, kako bi dobro bilo da su mu nogavice sada stegnute. Dok je odmicao, govorio sam mu:
- Lepo sam te savetovao da sidješ.
Laborant koji je pratio šta se zbiva, pomaže mu da što pre udje u toalet. Pre nego je uhvatio za kvaku, već je bio odrešio pantalone i u rukama ih uneo. Izašao je dosta brzo. Izgledao je smireno. Opet se osećao dobro. Kao čovek koji je u poslednjem trenutku izbegao veliku neugodnost.
- O, čoveče, čak i da mi se desilo, ne bih zažalio…. Zamisli pade mi na um, kakvu bismo planetarnu šalu mogli da izvedemo. Recimo, ti od Zemlje napraviš postolje i odjednom se na njemu nadje celo čovečanstvo, i nemaju kuda da sidju. Gde god stanu, svuda divne vibracije! Ali nakon desetak minuta opšte praznjenje! Tvoj vibracioni purgativ oslobadja čovečanstvo milenijskih govana, u koje je ogrezlo do guše!…O, kakvo olakšanje za ljudski rod!
Markova duhovitost oduvek me je oduševljavala. Znao je da znam napamet mnoge stranice njegovih pripovedaka i romana. Kad god ga potsetim na lekovito dejstvo njegovih knjiga, on uvek uzvrati šalom.
- Žao mi je što te nisu uništile. Ne bismo sada strahovali od tvojih munja i zemljotresa. Nikada ne bih mogao ni izmaštati da će moj najintimniji prijatelj biti zemljotresac!
- A ja sam z n a o da ću te upoznati.
- Kako si ti to z n a o ?
- Ne bih umeo da objasnim, jednostavno - znao sam. Kao što sam znao da ću činiti sve ovo sto činim.
Mark se zainteresovao za moj iskaz.
- Da li bi mogao da mi to nekako objasniš?
- Teško -rekoh. -To je više od htenja, više od volje koju koristiš da bi nešto postigao, i više od razuma. Jednostavno, dodje trenutak kada stane da se ostvaruje nešto sto se odavno u tebi n a j av lj i v a l o. Ko zna otkuda i kako.
Mark me pogleda podozrivo:
- Da ti, boga ti, nisi vanzemaljac?
- Možda jesam, ali ja to ne znam. Znam jedino da sam Srbin.
- Možda ste vi Srbi neko svemirsko pleme sa sposobnostima koje mi ostali nemamo?
- Ne bih smeo tako ozbiljno da odgovorim na pitanje koje tako ozbiljno postavljaš, jer za takvu tezu nema nijednog dokaza. Ali ima nesto drugo sto nije dokaz, ali jeste indicija… (Odlucih se da sa Tvenom, tim tako dragim i umnim čovekom, načinim jos jednu šalu).
- Da? Ima indicija? Kakvih? - nestrpljivo će brkati kralj orlova.
- Svi Srbi se radjaju sa zvezdom na čelu, koja im, nakon sedam dana, zajedno sa pupkom, otpadne.
Tven se smejao, smejao, smejao, dok mu ne dadoh času vode da popije.
(Nikola Tesla Mark Tvenu)
_______________________________________________________________
Iz knjige "Gospodar Munja" Radovan Ždrale
Нема коментара:
Постави коментар